Neki novi klinci, ili - šta li nas ovo snađe?

       Ples je i zaista danas postao čudna neka rabota. Živ nisam, dragi moji, na šta će ovo čudilo da ispadne... Ne znate o čemu govorim? Polako, strpljenja malo, reći ću vam...  U plesu  sam sve  škole izučio... I još poneko je.  LOL.  Uprkos tome:

     U prethodnome postu uradih baš onako kako ne treba... Nisam krenuo kao mnogi, od početka. A nisam ni od kraja, od trenutnog stanja stvari. Poganija neka, krenuh od sredine. A šta je u stvari početak? I čega to?

      U neka davna vremena, ples je bio gotovo zabranjen za žene. Uglavnom su muškarci igrali oko vatre, a žene posmatrale sa strane... Tako je i danas u mnogim plemenima.

     Zatim je došao i srednji vek, pa kasnije i XVII i XVIII vek. Ples i razne igre bili su obavezan detalj svih zabava, i za muškarce jednako kao i za žene. Ne samo na dvorovima, među plemstvom. Veselio se i običan svet, samo su se igre razlikovale. Đuskali su i u XIX veku po Americi, kako kauboji, tako i bogataši, svako svoje. Eh, te divne i opičene 20-e i 30-e godine prošlog veka, vreme čarlstona i ostalog... Koristila se svaka prilika, ko je kakvu imao, za zabavu i još ponešto...
      
     A onda? E onda su došla neka nova vremena. Moralo je mnogo da se radi, malo je vremena bilo za zabavu. Na ženi je bilo da čuva kuću i decu, a samo ponekad i da se proveseli. A muškarci? Kakva zabava, kakvi bakrači - njihovo je bilo samo da rmbaju, za kuću i egzistenciju. Poneko pivo sa kolegama, to je sve. Ako im se i zalomi poneka utakmica nedeljom da se fes ispsuju i isprazne - lepo. A ako ne - moglo je i bez toga. I moralo.

     Sve ovo na Balkanu i naročito u Srbiji imalo je u vreme kad "jednonogi Čeda" još nije bio takav i svoju dodatnu dimenziju. Iako to niko nije zakonom propisao, nepisano je pravilo bilo da su klavir i plesovi bili kapitalističke, buržujske i reakcionarne tvorevine. Nije se to promenilo čak ni kad su  lično Starog  ufatili  da i sam prebira po crno-belim dirkama i štrika tango. Nema more zabave za  široke mase dok od znoja ne zasmrde palčevi. Aforizam kaže: "Iznad spuštenih glava - barjak se najbolje vidi"... Jelek, hanterija i opanci rules. Pre ploča i televizije - jer se za drugo nije ni znalo ('ajde to i nekako). Posle - jer se nije smelo. Pa čak ni ako je neko smeo... A zašto?

     Decenijama je sistem čukao u glavu naše đedove, oni svoje sinove, a sinovi svoje sinove... Čukao sistematski i menjao im svest i rezone. Doduše, gejačko tlo je bilo i podložno tome. Vazda se zadnjih decenija laprdalo da ples nije za muškarce, da su oni koji igraju "curice", da su muškarci smotani (Kako li za sport nisu smotani ?  Pa i tu treba elastičnost, okretnost,...), da devojke to rade bolje,... Ma, muka mi je kad čujem nešto od tog arsenala gluposti...

     Dakle, na jedvite jade dođoh nekako i do početka sredine. I kao što 100x ponovljena laž bude prihvaćena za istinu, tako i muškarci poverovaše u te stupidarije i povukoše se u sebe, po tom pitanju. Muvali su cure na neki drugi način, kako se ko snašao... Ako se snašao... Viva provodadžiluk njenog brata i njegove drugarice. Plesanje je bilo u zapećku. Nema veze što je to jedan od najelegantnijih i najbezbolnijih načina za siguran i uspešan "prilaz" curi. Nema veze što su "mačke" to svim srcem i želele, mislim na elegantan prilaz. Nema veze što se nakon prilaza smatralo gotovo obaveznim da se odmah i non-stop nešto i "melje", a upravo to su momci voleli da izbegnu. Trebao im je brejk da se priberu, a da se stvar ne "o'ladi". U tom šeprtljanju mnogo toga ishitreno i nesnalažljivo rečenog verovatno je upropastilo u startu ko zna koliko veza...

     Ekspanzija rok kulture, ali i diskoteka donekle je spasila stvar, ali samo donekle. To je ipak đuskanje u masi, nije uvek vodilo do prilaza i situacije "jedan na jedan"... Bolje išta nego ništa. Doduše, "neki" i "neke" su se zadnjih 10-15 godina dosetili "nauku". Sa jedne strane minjaci što više na kaiš liče i napadno ponašanje, a sa druge Mali Bora i ključevi od nabudžene mašine šatra nehajno bačeni na sto kafića znatno su pomogli da svaka roba nađe svog kupca... I svaki kupac svoju robu... Upsss, izvin'te još jednom... Rekosmo da nećemo o sponzorima i sponzorisanima, zar ne? Ovo su priče o normalnom svetu.

     Kako "svaki ciga svoga konja hvali", tako i ja tvrdim da su zadnjih deceniju-dve plesne škole, plesne večeri i latino žurke puno pomogle u zbližavanju mladih i komunikaciji među njima. Pružile im mogućnost da bajagi neobavezno priđu jedno drugom, da i bukvalno dodirnu jedno drugo, da pričaju međusobno (nimalo) neobavezno... Da se kroz taj mali brejk nakon prilaza i ćaskanje tokom plesa i bolje upoznaju, pa tako i ne naprave neki ishitreni i pogrešan korak ili komentar. Ubavo za ufur, zgodno za brbljanje, eventualno je i za odstupnicu takođe elegantno... Kako se kaže - ni luk jeo, ni luk mirisao...

     Ah da, da neko ne pomisli da imam nešto protiv hip-hopa, discodance, ili trbušnog plesa. Taman posla, baš naprotiv. Apsolutno poštujem te discipline, kolege i plesače, ali je ovde ipak reč o muško - ženskim odnosima,  samim tim i plesu u paru, kao nečemu što jednako vredi u 15-25-35-55 godina. Znači, klasični i latino plesovi, zatim salsa, bačata i tango.

     Da je bilo lako raskraviti muškarce, pa baš i nije. Ma, čak ni žene. Rudarski je to posao bio, nas plesnih instruktora i trenera... Svašta smo morali da smišljamo... Godinama i godinama, pričanje, ubeđivanje i dokazivanje da sve ono skroz gore napisano i nije baš tako. Istina,  sa klincima od 7-12 godina bilo je mnogo lakše, nisu robovali nekim šablonima i tabuima... A ti nekadašnji klinci sada su mladi ljudi od 20 do 30 godina, strateški sasvim fino  i ravnomerno raspoređeni među studentarijom i zaposlenima u raznim firmama. Osim toga, sve je više i više parova gde se jedno od njih nekada i aktivnije bavilo plesom, pa je sada dovuklo nekako i ono drugo. Na sve to, uvek je bezbednije da cura pusti svog momka samog ili sa drugarima, na utakimicu ili u kafanu - nego on nju na neku žuraju gde se pleše i susreću oznojena tela.

     Bilo kako bilo, i ona "vremenska sredina" iz prethodnog posta sada polako prolazi - i sada smo tu gde smo. A gde smo to? Pa tu da se momci zadnjih godina radije nego ikada odluče da nauče da plešu (i to sami, bez da ih cure teraju), pa i da negde javno to i pokažu. Tu, da je među najboljim plesačima u gradu bar 2/3 muškaraca. Da po plesnim školama polako dolazi do nestašice devojaka!?!?  Dobro ste pročitali... Bar kod mene je tako...

     Takvi smo ti mi... Na ludo kiša - na ludo suša... Retko sredina...

     Valjda neće doći i OVAKVO vreme? Pogledajte klip. Mnogo je dobar i poučan. I istovremeno ništa ne valja. Čudno neko vreme, čudna i rabota. Takav je i post i linkovi.

većina slika preuzeta odavde

Read more...

Jedan muški pogled na ples

     Popriličan je broj onih koji smatraju da ples (uglavnom) služi za "muvanje". Donekle čak i žene, ne samo muškarci. Bogo moj, koja zabluda i okretanje stanja stvari naopako. Otuda i grdna razočarenja, i jednih i drugih.

     Ples je (ipak) samo to što jeste. Difoltno sam sebi dovoljan. Ljudi su oduvek voleli muziku, pa samim tim vole je i muški. Uveseljava nas, opušta, ponekad i teši... Malo ko dok sluša muziku ne tupka nogom, ne dobuje prstima po stolu, ili pak pljeska dlanovima... A od mrdanja samo jednim delom tela, do mrdanja celim telom - samo jedan je korak. Malecki korak , ali ga ipak valja učiniti. Žene se mnogo češće i radije odluče da zaigraju. Zašto je to tako, a što je muškarcima vrlo često tako teško da učine taj korak? To je kompleksno pitanje, rešenje je u glavama i mentalitetu, pa ću ostaviti to za neki naredni post.

                  

     Enivej, ako je po onoj staroj "po jutru se dan poznaje", jedna od najbitnijih stvari u relacijama muškaraca i žena je "prilaz". Ako kilavo krene, tako će i terati. Mada se to sada donekle i menja, i dalje u najvećem broju situacija važi da su cure radije za suptilniji i romantičniji pristup, a momci su znatno direktniji. Nikako nisu manje romantični, iako mnogi to vešto (i nepotrebno) prikrivaju. Samo su direktniji, pa zato ponekad  i neki ishitreni i trapavi u postupcima. 

                                                                                 fotka je odavde   
                                                                                 

    Oduvek je posao muškarca bio da prvi priđe, čak i onda kada su žene slale jasne i direktne signale o "prohodnosti"... Nekada i previše direktne, a malo koje muško preferira agresivnost kod osobe suprotnog pola... Vazda su momci eksperimentisali sa stilovima, forama i fazonima tipa: "kako da joj priđem na bliže od pola metra, a ne budem odbijen" ili "šta da kažem ili uradim, a da joj se dopadnem i impresioniram je". Neki tu mozgalicu nikada i nisu rešili, a neki su odabrali nešto sasvim drugačije, npr. kinta, kajla i besan auto. Jeste da je kriza i frka, ali... OK, dobro, neću sada o sponzorisanju... A neću ni o onima koji trče za svakom suknjom u vidokrugu... Nekom drugom prilikom...

     Mic po mic i dođoh do one sredine i (srećom) većine: momci kojima se u datom trenutku dopada neka određena cura. I dosetili su se načina. "Know-How" koji je najjeftiniji, svima dostupan, najefikasniji i, što je najlepše od svega - uvek pali. Sve je više njih kojima je odabrano sredstvo za "ufur" igra, tj. ples. Svejedno da li baš dobro plešu, jesu li pomalo priučeni, ili možda i vrlo slabi u tome - ama im je, eto, još samo to preostalo kao "taktika". Ali (uvek i ima neko ali), ta čudna i divna stvorenja zvana devojke... Iako će retko koja odbiti  ponudu i mogućnost da  pleše - nije baš svaka blagonaklona prema tome da je momci nevešto cimaju i secaju pred očima mnogih. Možda će "džentlmenski" (ha-ha-ha) da odćuti u datom momentu, ali kasnije...

fotka je odavde

     Okreni - obrni, faca je odabrao ples za "prilaz", skupio hrabrost, prišao, ona je pristala... I lik misli da je ceo posao obavio... A ne, jok, jok bratanci, ne ide to tako - vidite prvi pasus ovog posta... Iako joj je vrlo blizu, iako oseća njen dah na vratu i parfem u nozdrvama, uprkos tome što su joj ruke oko njegovog vrata , a njegove (najzad) oko njenog tela - prava priča tek počinje. Šta sad? Pa, i nema tu puno mudrovanja:

* ako ste je dovukli na ples, a ne znate (pa samim tim  i izblamirali) - faul u startu, kakva god da vam je spika

* ako ste priučeni igrači, pa "brojite korake" (ali vam dobra "žvaka"), ili ste dobri igrači (mada  kod priče malo pometeni situacijom) - šanse i nisu tako loše, zavisi koliko se i vi njoj dopadate.

* dobar igrač, sa jakom "pričom", a da je usput i džentlmen koji ne krene baš odmah da je pipka - to bi već bilo to. "Vatra" je upaljena. Makar izabrana "ona" u datom momentu  ne bila toga svesna.

      
     Dakle, trebalo bi da je sada već očigledno - 
   ples zaista i ne služi (samo) za "muvanje". 
Mada, može u tome značajno da pripomogne. 

     Ma, ne brinite momci za uspeh, barem vi iz druge i treće grupe. Ako važi ono "daleko od očiju, daleko i od srca", onda verovatno važi i obrnuto od toga. A sada je vreme salse, bačate, regetona i ostalih "pupak na pupak" plesova. I one ih obožavaju. Bliže i bolje i ne može biti, zar ne?        Bar za početak.

     Ako i dalje ne verujete - proverite... 
     Kod njih - devojaka.                                                                                                                       

     Ili kod nas,  na Fejs profilu ili  grupi

                                                                                                            

Read more...